Balerina

Balerina, Milena Minja Bogavac

ASKA: Već neko vreme na sebe gledam kao na nekakav prljavi grad. Počelo je s glasovima. Baš tako. Čula sam glasove, razne, u svojoj glavi, za šta psihijatri ne bi imali ovako poetično objašnjenje. Nisam ga imala ni ja, u početku. U početku sam se plašila. U svitanje, kada najcešce odlazim da spavam, glasovi su postajali sve jači... kao kada se budi grad. S uhom prislonjenim na jastuk mogla sam da čujem zvona. Kao u školi, pred početak časa. Cula sam kako zvone tramvaji. Crkve. Budilnici. Mobilni telefoni. Pljuskanje vode iz šmrka gradskih čistaca. Čula sam liftove. I korake. Škripanje ljuljaški, klasičnu muziku, i neku profesorku, iz neke baletske škole, koja broji: prvi, drugi, treći stav... Idemo ponovo! PIIIIP. Čula sam sirene, jutarnji program, izveštaje o stanju na graničnim prelazima – bez većih zadržavanja – zatim o stanju na putevima, vremensku prognozu... usisivače, pesmice, pse koji laju. U početku sam se plašila. Posle sam počela da slušam pažljivije. Na svoje veliko iznenađenje, otkrila sam da mi svi ti glasovi ne govore ništa. Da ih se ne tičem, baš nimalo. Da mi ništa ne poručuju. Oni prosto tu žive. Ne možeš ih oterati legalnim putem. Žive, jebi ga. Imaju stanarsko pravo i stanuju. Otuđeni. Od mene. I sebe samih. Potpuno nezainteresovani za moj slučaj, i niz slučajnosti, mogućih, neverovatnih,
potpuno neupotrebljivih u klasičnoj dramaturgiji. Počela sam da se osećam onako kako se verovatno oseća Nju Jork. Ili Majdanpek. Gusto naseljeno. Retko usamljeno. Zagađeno. Tako sam prestala da pišem o sebi. Otkrila sam da su pojedini delovi mene naprosto pretrpani drugim ljudima. Uz prosečnu gustinu naseljenosti, kakva je moja, više nisam bila u stanju da se koncentrišem na sebe. Ili na jednog od njih. Šta ce biti s njima kad mene ne bude? Zaista. Šta ce biti? Gde će svi oni kad jednom nestanem, ko Atlantida. Kao Ras. SFRJ. Ko Stari Rim. Gde će svi oni? Svi ti glasovi iz mojih ušiju. Gde će kad jednom postanem prah, postanem pepeo, postanem vetar, kada se sručim kao kiša, kad zemlja upije moje ja?
Gde će?!

Ideja drame Balerina je da publiku edukuje o umetnosti igre, ali i da umetničku igru uspostavi kao metaforu za umetnost življenja. Kroz igru, plesačice govore o svojim životnim stavovima, politici, iskustvima u umetnosti, sportu, društvu i stereotipima. Drama je nastala kroz višemesečni, eksperimentalni, umetničko-istraživački proces koji kombinuje fizički teatar i dokumentuje šta rade umetničke plesačice u profesionalnom i ličnom životu.

Pomozite besplatno održavanje sajta klikom na oglas: