Balerina, Milena Bogavac
ASKA: Vec neko vreme na sebe gledam kao na nekakav prljavi grad. Pocelo je s glasovima. Baš tako. Cula sam glasove, razne, u svojoj glavi, za šta psihijatri ne bi imali ovako poeticno objašnjenje. Nisam ga imala ni ja, u pocetku. U pocetku sam se plašila. U svitanje, kada najcešce odlazim da spavam, glasovi su postajali sve jaci... kao kada se budi grad. S uhom prislonjenim na jastuk mogla sam da cujem zvona. Kao u školi, pred pocetak casa. Cula sam kako zvone tramvaji. Crkve. Budilnici. Mobilni telefoni. Pljuskanje vode iz šmrka gradskih cistaca. Cula sam liftove. I korake. Škripanje ljuljaški, klasicnu muziku, i neku profesorku, iz neke baletske škole, koja broji: prvi, drugi, treci stav... Idemo ponovo! PIIIIP. Cula sam sirene, jutarnji program, izveštaje o stanju na granicnim prelazima – bez vecih zadržavanja – zatim o stanju na putevima, vremensku prognozu... usisivace, pesmice, pse koji laju. U pocetku sam se plašila. Posle sam pocela da slušam pažljivije. Na svoje veliko iznenadenje, otkrila sam da mi svi ti glasovi ne govore ništa. Da ih se ne ticem, baš nimalo. Da mi ništa ne porucuju. Oni prosto tu žive. Ne možeš ih oterati legalnim putem. Žive, jebi ga. Imaju stanarsko pravo i stanuju. Otudeni. Od mene. I sebe samih. Potpuno nezainteresovani za moj slucaj, i niz slucajnosti, mogucih, neverovatnih,
potpuno neupotrebljivih u klasicnoj dramaturgiji. Pocela sam da se osecam onako kako se verovatno oseca Nju Jork. Ili Majdanpek. Gusto naseljeno. Retko usamljeno. Zagadeno. Tako sam prestala da pišem o sebi. Otkrila sam da su pojedini delovi mene naprosto pretrpani drugim ljudima. Uz prosecnu gustinu naseljenosti, kakva je moja, više nisam bila u stanju da se koncentrišem na sebe. Ili na jednog od njih. Šta ce biti s njima kad mene ne bude? Zaista. Šta ce biti? Gde ce svi oni kad jednom nestanem, ko Atlantida. Kao Ras. SFRJ. Ko Stari Rim. Gde ce svi oni? Svi ti glasovi iz mojih ušiju. Gde ce kad jednom postanem prah, postanem pepeo, postanem vetar, kada se srucim kao kiša, kad zemlja upije moje ja?
Gde ce?!
ASKA: Vec neko vreme na sebe gledam kao na nekakav prljavi grad. Pocelo je s glasovima. Baš tako. Cula sam glasove, razne, u svojoj glavi, za šta psihijatri ne bi imali ovako poeticno objašnjenje. Nisam ga imala ni ja, u pocetku. U pocetku sam se plašila. U svitanje, kada najcešce odlazim da spavam, glasovi su postajali sve jaci... kao kada se budi grad. S uhom prislonjenim na jastuk mogla sam da cujem zvona. Kao u školi, pred pocetak casa. Cula sam kako zvone tramvaji. Crkve. Budilnici. Mobilni telefoni. Pljuskanje vode iz šmrka gradskih cistaca. Cula sam liftove. I korake. Škripanje ljuljaški, klasicnu muziku, i neku profesorku, iz neke baletske škole, koja broji: prvi, drugi, treci stav... Idemo ponovo! PIIIIP. Cula sam sirene, jutarnji program, izveštaje o stanju na granicnim prelazima – bez vecih zadržavanja – zatim o stanju na putevima, vremensku prognozu... usisivace, pesmice, pse koji laju. U pocetku sam se plašila. Posle sam pocela da slušam pažljivije. Na svoje veliko iznenadenje, otkrila sam da mi svi ti glasovi ne govore ništa. Da ih se ne ticem, baš nimalo. Da mi ništa ne porucuju. Oni prosto tu žive. Ne možeš ih oterati legalnim putem. Žive, jebi ga. Imaju stanarsko pravo i stanuju. Otudeni. Od mene. I sebe samih. Potpuno nezainteresovani za moj slucaj, i niz slucajnosti, mogucih, neverovatnih,
potpuno neupotrebljivih u klasicnoj dramaturgiji. Pocela sam da se osecam onako kako se verovatno oseca Nju Jork. Ili Majdanpek. Gusto naseljeno. Retko usamljeno. Zagadeno. Tako sam prestala da pišem o sebi. Otkrila sam da su pojedini delovi mene naprosto pretrpani drugim ljudima. Uz prosecnu gustinu naseljenosti, kakva je moja, više nisam bila u stanju da se koncentrišem na sebe. Ili na jednog od njih. Šta ce biti s njima kad mene ne bude? Zaista. Šta ce biti? Gde ce svi oni kad jednom nestanem, ko Atlantida. Kao Ras. SFRJ. Ko Stari Rim. Gde ce svi oni? Svi ti glasovi iz mojih ušiju. Gde ce kad jednom postanem prah, postanem pepeo, postanem vetar, kada se srucim kao kiša, kad zemlja upije moje ja?
Gde ce?!
Pomozite besplatno održavanje sajta klikom na oglas:
Copyright © 2018-21 Bruno Lovric. All rights reserved
