Dejstvo Gama Zraka na Sablasne Nevene, Paul Zindel
BEATRICE: Kad god bi tata ostao kod kuće, napravio bi meni i sebi sendviče, a onda bi zadremao na staroj sofi, koja je nekada bila tamo! (Pokazuje u ugao sobe) I dok je spavao, ja bih upregla konje i vozila se naokolo, mašući čitavom susedstvu. Bila sam mala, ali drska k'o pašće. A trebalo je imati petlju pa sesti na vrh kola i vikati: "Jabuke!...Kruške...Krastaaaavci... Jednom je dojurio za mnom i počeo da me mlati dok sam još bila gore na kolima... ne jako, ali nije bilo baš prijatno... Imala sam u zadnjem džepu bombone i sve su se zgnječile... Možeš misliti da mi to više nikada nije palo na pamet... Tata je vredeo koliko svi ostali muškarci zajedno, Rut. Da ste ga samo vas dve upoznale! Sada bi mu bila tek sedamdeseta... Sigurna sam da bi još prodavao povrće po gradu... Shvataš li, Rut? Sve je bilo tako lepo, a onda... A onda se tata strašno razboleo i molio me da se udam, da bude siguran da sam zbrinuta. Da je znao kako sam se zbrinula, prevrnuo bi se u grobu!... A tek noćne more! Oćeš da znaš koju sam najčešće sanjala? Da ti ispričam jedan strašan san koji mi se stalno vraćao! Ovako, ja na tatinim kolima, samo nekako novijim... kao blješte, a vuku ih lepi beli konji. A ja imam... smejaćeš se, ja imam na sebi prekrasnu haljinu, svu izvezenu draguljima; a kosa, kosa mi je skupljena na temenu i u njoj veliko pero. I svuda brujanje zvona. A ja vičem: “Jabuke. Kruške. Krastaaaaa…vci!” : A onda zavijem u našu ulicu i sve utihne. Ulica se nekako otegla, nigde kraja, a na svim kućama zatvorena vrata; sve je nekako zbijeno i tesno. Nigde žive duše. Onda me preplavi slrah da će se povrće ukvariti... i da ga niko neće kupiti, pa stalno hoću da viknem. Ali glasa - niotkud! Mrtva lišina! Onda se obazrem i pogledam preko ulice, put naše kuće. Ugledam prozor na spratu i par ruku kako lagano razmiču zavese. Pomoli se i tatino lice, a srce, srce kao da mi je stalo... Makni to svetlo. Rut...
BEATRICE: Kad god bi tata ostao kod kuće, napravio bi meni i sebi sendviče, a onda bi zadremao na staroj sofi, koja je nekada bila tamo! (Pokazuje u ugao sobe) I dok je spavao, ja bih upregla konje i vozila se naokolo, mašući čitavom susedstvu. Bila sam mala, ali drska k'o pašće. A trebalo je imati petlju pa sesti na vrh kola i vikati: "Jabuke!...Kruške...Krastaaaavci... Jednom je dojurio za mnom i počeo da me mlati dok sam još bila gore na kolima... ne jako, ali nije bilo baš prijatno... Imala sam u zadnjem džepu bombone i sve su se zgnječile... Možeš misliti da mi to više nikada nije palo na pamet... Tata je vredeo koliko svi ostali muškarci zajedno, Rut. Da ste ga samo vas dve upoznale! Sada bi mu bila tek sedamdeseta... Sigurna sam da bi još prodavao povrće po gradu... Shvataš li, Rut? Sve je bilo tako lepo, a onda... A onda se tata strašno razboleo i molio me da se udam, da bude siguran da sam zbrinuta. Da je znao kako sam se zbrinula, prevrnuo bi se u grobu!... A tek noćne more! Oćeš da znaš koju sam najčešće sanjala? Da ti ispričam jedan strašan san koji mi se stalno vraćao! Ovako, ja na tatinim kolima, samo nekako novijim... kao blješte, a vuku ih lepi beli konji. A ja imam... smejaćeš se, ja imam na sebi prekrasnu haljinu, svu izvezenu draguljima; a kosa, kosa mi je skupljena na temenu i u njoj veliko pero. I svuda brujanje zvona. A ja vičem: “Jabuke. Kruške. Krastaaaaa…vci!” : A onda zavijem u našu ulicu i sve utihne. Ulica se nekako otegla, nigde kraja, a na svim kućama zatvorena vrata; sve je nekako zbijeno i tesno. Nigde žive duše. Onda me preplavi slrah da će se povrće ukvariti... i da ga niko neće kupiti, pa stalno hoću da viknem. Ali glasa - niotkud! Mrtva lišina! Onda se obazrem i pogledam preko ulice, put naše kuće. Ugledam prozor na spratu i par ruku kako lagano razmiču zavese. Pomoli se i tatino lice, a srce, srce kao da mi je stalo... Makni to svetlo. Rut...
Pomozite besplatno održavanje sajta klikom na oglas:
Copyright © 2018-21 Bruno Lovric. All rights reserved.
