|
Gospođica Julija, August Strindberg
Preveo Mihalo Stojanović GOSPOĐICA JULIJA, 25 godina GOSPOĐICA: (pribižava se dasci za sečemje mesa kao da je nešto vuče mimo njene volje) Ne, još neću da idem; ne mogu - moram da vidim - mir! napolju se čuju kola. (Osluškuje, očiju prikovanih za dasku i nož.) Nemojte misliti da ja ne mogu da vidim krv! Mislite li vi da sam toliko slaba... a? Ta ja bih htela da vidim tvoju krv, da vidim tvoj mozak na dasci - da vidim ceo tvoj pol kako se davi u moru krvi... čini mi se da bih mogla da pijem iz tvoje lobanje, da okupam svoje noge u tvom grudnom košu i da jedem tvoje pečeno srce! Ti misliš da sam ja slaba; misliš da te volim, da moja utroba čezne za tvojim semenom; misliš da ću da nosim tvoj nakot ispod svog srca i da ga hranim svojom krvlju - da ću da ti rodim dete i da primim tvoje ime! Slušaj, kako se zoveš ti? Nikad ti prezime nisam čula - sigurno ga i nemaš. Treba da budem, možda, gospođa »vratarka« ili madam »smećarka« - ti, pseto jedno, koji nosiš moju ogrlicu, slugo, što nosiš oznake moga grba na svojim dugmadima - treba da te delim sa svojom kuvaricom, da budem suparnica svojoj sluškinji! O, o, o! Misliš da sam kukavica i da ću pobeći! Ne, ostajem ovde ma i gromovi pucali! Moj će otac doći kući... naći će svoj orman provaljen... videće da mu je ukraden novac! Pozvoniće - na ono zvono - dva puta za svoga slugu - i onda će poslati po javnog tužioca... a ja ću sve reći! Sve! O, lepo će to biti da jednom bude kraj - samo da kraj hoće doći! I on će dobiti srčanu kap i umreće!... I onda će biti sve svršeno - doći će mir... spokojstvo!... večiti odmor! I grb će se razbiti o mrtvački kovčeg, grofovsko pleme će se ugasiti, a slugin izdanak će rasti u domu siročadi... dobijaće svoje lovorike na kamenu pod olukom i završiće u tamnici! |
|