MACBETH, William Shakespeare
Prevod: Velimir Živojinović
LADY MACBETH: Jesu l'
Pijane bile vaše nade kad ste
Njima se oružali? jesu ' otad
Spavale, pa se sad probudile
Da, tako blede sve i sve zelene,
Upiru sada pogled svoj u ono
U šta su pogled upirale pre
S tol'ko vedrine? Takvom ću i tvoju
Ljubav da cenim odsad. Strah te zar
Da i na delu i u srčanosti
Budeš onakav isti kakav beše
Kad se u tebe želja zametala?
I zar ćeš ono da priželjkuješ
Što ceniš kao ukras svom životu,
A da u svojim očima sopstvenim
K'o kukavica živiš, puštajući
Da tvoje: ,,Ne smem!" dvori tvoje: „Bih!"
K'o ona mačka kukavna iz priče?
(…)
Kakva nagna vas onda zver da pothvat taj
Dostavljate mi? Imajuć za ovo
Smelosti onda, vi ste čovek bili,
Pa biste čovek bili još i više,
Kad biste bili više no što beste.
Tada ni čas ni mesto nisu bili
Pogodni, pa ste hteli oboje
Da podesite; sad se oni stekli
Sami od sebe, a podesivši se,
Zaglavili su vas i razdesili.
Dojila decu ja sam, te i znam
Kako se nežno voli dojence;
Pa ipak ja bih, još dok mu se oci
Na mene smeše, bradavicu svoju
Iz bezubih mu desni otrgla
I prosula mu mozak, da sam se
Zaklela tako k'o što se na ovo
Zakleste vi.
(…) Da ne uspemo! Samo ti odvažnost
Do potpunoga stepena zategni,
Pa promašiti nećemo. Kad Dankan
Zaspao bude, a na ovo njega
I putovanja napornoga dan
Nagnaće i te kako, ja ću tad
Dva komornika njegova toliko
Da svladam vinom i napicima
Otrovnog dejstva, da će njihovo
Pamćenje, ova straža našeg mozga,
Biti tek dim, a skrinjica u kojoj
Suđenje njino obitava biće
Rešeto tek, pa kada, k'o mrtvaci,
Ležali budu tako opijeni,
Uspavani k'o svinje, šta tad mi
Nećemo moći da uradimo
Dankanu straže lišenom? I šta li
Nećemo moći tad da svalimo
Na pijanu mu stražu, koja će
Imati svu krivicu da ponese
Za ovo naše gromadno umorstvo.
LADY MACBETH: Jesu l'
Pijane bile vaše nade kad ste
Njima se oružali? jesu ' otad
Spavale, pa se sad probudile
Da, tako blede sve i sve zelene,
Upiru sada pogled svoj u ono
U šta su pogled upirale pre
S tol'ko vedrine? Takvom ću i tvoju
Ljubav da cenim odsad. Strah te zar
Da i na delu i u srčanosti
Budeš onakav isti kakav beše
Kad se u tebe želja zametala?
I zar ćeš ono da priželjkuješ
Što ceniš kao ukras svom životu,
A da u svojim očima sopstvenim
K'o kukavica živiš, puštajući
Da tvoje: ,,Ne smem!" dvori tvoje: „Bih!"
K'o ona mačka kukavna iz priče?
(…)
Kakva nagna vas onda zver da pothvat taj
Dostavljate mi? Imajuć za ovo
Smelosti onda, vi ste čovek bili,
Pa biste čovek bili još i više,
Kad biste bili više no što beste.
Tada ni čas ni mesto nisu bili
Pogodni, pa ste hteli oboje
Da podesite; sad se oni stekli
Sami od sebe, a podesivši se,
Zaglavili su vas i razdesili.
Dojila decu ja sam, te i znam
Kako se nežno voli dojence;
Pa ipak ja bih, još dok mu se oci
Na mene smeše, bradavicu svoju
Iz bezubih mu desni otrgla
I prosula mu mozak, da sam se
Zaklela tako k'o što se na ovo
Zakleste vi.
(…) Da ne uspemo! Samo ti odvažnost
Do potpunoga stepena zategni,
Pa promašiti nećemo. Kad Dankan
Zaspao bude, a na ovo njega
I putovanja napornoga dan
Nagnaće i te kako, ja ću tad
Dva komornika njegova toliko
Da svladam vinom i napicima
Otrovnog dejstva, da će njihovo
Pamćenje, ova straža našeg mozga,
Biti tek dim, a skrinjica u kojoj
Suđenje njino obitava biće
Rešeto tek, pa kada, k'o mrtvaci,
Ležali budu tako opijeni,
Uspavani k'o svinje, šta tad mi
Nećemo moći da uradimo
Dankanu straže lišenom? I šta li
Nećemo moći tad da svalimo
Na pijanu mu stražu, koja će
Imati svu krivicu da ponese
Za ovo naše gromadno umorstvo.
