Drama: Laughing Wild, Autor: Chrostopher Durang
Prijevod: Bruno Lovrić
ŽENA: Uh, sve je u neredu. Vidi nereda. Kosa mi je neuredna. Odjeća mi je neuredna.
Hoću da vam pričam o životu. Baš je teško biti živ, jelda, i pokušavati funkcionirati? Imate sve te ljude oko sebe s kojima se morate bakćati. Pokušala sam kupiti konzervu tune u supermarketu i tu je bila ova osoba koja je stajala baš ispred mjesta gdje sam trebala dosegnuti da uzmem tunjevinu, i čekala sam jedno vrijeme, da vidim neće li se pomaknuti, i nije se pomaknula – isto je gledala u tunjevinu, ali je uzela dosta vremena, čitajući sastojke na svakoj kao da je knjiga, i to, rekla bih poprilično dosadna knjiga da se mene pita, iako me nitko ne pita; i tako sam čekala dosta dugo a ova se nije micala pa nisam mogla dohvatiti konzerve s tunom; I razmišljala sam o tome da je zamolim da se makne, ali onda mi se učinilo toliko glupo da ona nije osjetila da moram proći pored nje da me uhvatio ovaj grozan strah da ni to nebi pomoglo, da nebi pomoglo da je upitam, i da bi ona odgovorila nešto tipa, “U božiju mater, maknut ću se kad budem spremna, naporna kujo,” i šta bih onda? Onda sam iz frustracije počela plakati, ali tiho, da ne uznemirim nikoga, i opet, iako sam tiho ridala ova glupa osoba nije mogla ni pojmiti da moram proći pored nje da dohvatim tu jebenu konzervu tune, ljudi su totalno bezobzirni, mrzim ih, i tako sam posegnula čvrsto stisnutom šakom, i spustila je, onako jako, na njegovu glavu i dreknula: “Hoćeš se, molim te lijepo, maknuti seronjo!!!”
I osoba je pala na pod, i izgledala totalno izbezumljeno, i neko dijete u blizini je počelo plakati, a ja sam i dalje plakala i nisam više mogla ni zamisliti šta bih sad s tom tunom, pa sam kriknula na dijete da prestane plakati – mislim, privlačilo je previše pozornosti na mene – I istrčala iz supermarketa i pomislila, uzet ću ja taksi do Metropolitan Muzeja Moderne Umjetnosti, u ovom trenutku trebam biti okružena s umjetnošću, a ne tunom.
Hoću da vam pričam o životu. Baš je teško biti živ, jelda, i pokušavati funkcionirati? Imate sve te ljude oko sebe s kojima se morate bakćati. Pokušala sam kupiti konzervu tune u supermarketu i tu je bila ova osoba koja je stajala baš ispred mjesta gdje sam trebala dosegnuti da uzmem tunjevinu, i čekala sam jedno vrijeme, da vidim neće li se pomaknuti, i nije se pomaknula – isto je gledala u tunjevinu, ali je uzela dosta vremena, čitajući sastojke na svakoj kao da je knjiga, i to, rekla bih poprilično dosadna knjiga da se mene pita, iako me nitko ne pita; i tako sam čekala dosta dugo a ova se nije micala pa nisam mogla dohvatiti konzerve s tunom; I razmišljala sam o tome da je zamolim da se makne, ali onda mi se učinilo toliko glupo da ona nije osjetila da moram proći pored nje da me uhvatio ovaj grozan strah da ni to nebi pomoglo, da nebi pomoglo da je upitam, i da bi ona odgovorila nešto tipa, “U božiju mater, maknut ću se kad budem spremna, naporna kujo,” i šta bih onda? Onda sam iz frustracije počela plakati, ali tiho, da ne uznemirim nikoga, i opet, iako sam tiho ridala ova glupa osoba nije mogla ni pojmiti da moram proći pored nje da dohvatim tu jebenu konzervu tune, ljudi su totalno bezobzirni, mrzim ih, i tako sam posegnula čvrsto stisnutom šakom, i spustila je, onako jako, na njegovu glavu i dreknula: “Hoćeš se, molim te lijepo, maknuti seronjo!!!”
I osoba je pala na pod, i izgledala totalno izbezumljeno, i neko dijete u blizini je počelo plakati, a ja sam i dalje plakala i nisam više mogla ni zamisliti šta bih sad s tom tunom, pa sam kriknula na dijete da prestane plakati – mislim, privlačilo je previše pozornosti na mene – I istrčala iz supermarketa i pomislila, uzet ću ja taksi do Metropolitan Muzeja Moderne Umjetnosti, u ovom trenutku trebam biti okružena s umjetnošću, a ne tunom.
