MACBETH, William Shakespeare

Prevod: Velimir Živojinović

MAKBET. Da se i svrši kad se izvrši,
Dobro bi bilo da se to što pre
Izvrši onda. Kada bi ubistvo
Sve posledice sabralo u rarežu,
A ishodom i uspeh zakvačilo,
Tako da sam taj udar bude sve
Čega je bilo, a i svemu kraj,
Baš tu, na tome sprudu vremena,
Na tom plićaku njegovom — tad život
Pregoreo bih zagrobni. Al' nama
Vazda se ovde sudi već kod svakog
Slučaja takvog, pa se nauk krvav
Kojemu druge ucimo, tek primljen,
Vraća da kinji svog izumitelja:
Pravica ruke nepodmitljive
Sopstvenoj našoj usni prinosi
Sadržaj čaše zatrovane naše.
Dvostruko jamstvo ima ovde on:
Ja sam mu, prvo, podanik i rođak,
A oboje se protivi tom činu;
A potom, ja bih, k'o domaćin njegov,
Valjalo da pred njegovim ubicom
Na domu svome vrata zabravim,
A ne da nož na njega tržem sam.
Sem toga, svoju vlast je tako krotko
Vršio Dankan taj i bio tako
U velikome pozivu svom čist,
Da bi vrline njegove, k'o višnji
Anđeli, koji svak po jerihonsku
Trubu umesto jezika u svojim
Ustima ima, trubile do neba
Optužbu protiv ovog nečuveno,
Bezbožno grešnog njegovog smaknuća;
A sažaljenje, kao kakvo nago,
Tek rođeno detešce, što je korak
Pružilo kroz oluju, il' k'o kakav
Heruvim koji na nevidljivim
Skorotečama jaše vazdušnim,
U svačije bi oči pirilo
Jezivi ovaj čin, dok pljuskom suza
Ne bi taj vetar bio ugašen.
Ja nemam druge ostruge da smer moj
Mamuza, osim svog vlastoljublja,
Koje, u sedlo htevši da se vine,
Preskače sam taj smer i survava se
Na drugu stranu.