Anton Pavlovič Čehov, Galeb

NINA: Zašto govorite da ste ljubili zemlju po kojoj sam ja gazila? Mene treba
ubiti. (Klone, nasloni se na sto.) Strašno sam umorna! Kad bih se mogla
odmoriti... odmoriti! (Diže glavu) Ja sam galeb... Ne, to nije ono. Ja sam
glumica! Pa da! (Čuje smeh Arkadine i Trigorina, osluškuje, zatim pritrčava
vratima s leve strane i gleda kroz ključaonicu.) I on je tu... (Vraća se Trepljevu)
Pa da... Ništa... Dabome... On nije verovao u moje sposobnosti, samo se smejao
mojim snovima, i malo pomalo i ja sam prestala da verujem i klonula duhom...
Tu su još bile ljubavne brige, ljubomora i uvek - strah za dete... Postala sam
sitna, beznačajna duša, igrala sam mehanički... Nisam znala kud ću s rukama,
nisam umela da stojim na pozornici, nisam vladala svojim glasom. Vi ne
razumete to stanje - kad čovek oseća da odvratno igra. Ja sam - galeb. Ne, to nije
ono... Sećate li se kako ste jednom prilikom ubili galeba? Slučajno je naišao
jedan čovek, video, i prosto iz dosade upropastio... Siže za malu priču... Ne, to
nije ono... (Trlja čelo) Šta sam ono htela?... Ja govorim o pozorištu. Sad je
drukčije... Sad sam prava glumica, igram s uživanjem, sa zanosom, opijam se na
pozornici i osećam da sam divna. A sada, dok živim ovde, ja stalno idem peške,
idem i mislim, mislim i osećam kako rastu moje duševne snage... I sada znam,
razumem, Kosta, da u našem poslu - bilo da igramo na pozornici ili pišemo -
nije glavno slava, sjaj, sve ono o čemu sam sanjala; glavno je da čovek ume
podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem i nije mi tako
teško; kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života.