OTHELLO, William Shakespeare

Preveo: Velimir Živojinović
Prevod redigovao: Branimir Živojinović

Spavaonica u zamku. Dezdemona spava u postelji. Gori svetiljka. (Ulazi Otelo.)
OTELO: Uzrok je to, o, to je uzrok, dušo;
ne tražite mi, zvezde prečiste,
da vam ga imenujem! To je uzrok.
Al' njenu krv ja neću proliti,
nit' okrznuti kožu njenu, glatku
ko alabastar kakav vajani
i belju nego sneg. No druge nije:
umreti mora, il' će inače
i mnoge druge da obmanjuje.
Ugasiš sveću, ugasiš i drugu:
ako li tebe, slugo plameni,
utulim, ja ti, kad se pokajem,
mogu da vratim svetlost pređašnju;
al' ako jednom ugasim tvoj plamen,
prirode vrsne uzoru majstorski,
ja ne znam gde bi oganj Prometejev
našo se taj da tebi svetlost vrati.
Rastenje ruži vratiti ne mogu
kada je jednom uzberem, pa ona
svenuti mora: daj da osetim,
dokle je još na žbunu, miris njen.
(Poljubi je.)
O, slatki daše! I Pravosuđe bi
ubedio da mač svoj prelomi!
Još jednom i još jednom. Budi takva
i mrtva, pa ću najpre tebe ja
ubiti, pa te voleti i dalje.
Jedanput još i više nikada:
nikada nešto slatko ovoliko
nije toliko bilo zlokobno.
Ne mogu a da suze ne lijem,
al' to su suze grozne; pečal ta je
kao nebeska pečal: tuče samo
gde voleti JOJ valja.