|
Tko se boji Virginije Woolf?, Edward Albee
MARTA, krupna, bučna žena (52), koja izgleda mlada za svoje godine Prevod: Ileana Ćosić MARTA: I palo mi je na pamet, otprilike u to vreme, da ću se udati za nekoga s koledža... što i nije izgledalo tako glupo kako je na kraju ispalo. Mislim, tata je imao osećanje za istoriju... za kontinuitet. Zašto ne dođeš ovamo i ne sedneš pored mene? (…)Kako hoćeš. Osećanje za kontinuitet... istoriju... i on je uvek imao negde u podsvesti to... da treba da odgoji nekoga da preuzme... jednog trenulka, kad se on povuče. Nasleđivanje... shvataš šta hoću da kažem? Što je sasvim prirodno. Kad postigneš nešto, želiš to da preneseš dalje, nekome. Tako da sam bila u nekoj vrsti potrage, za... novim muškarcem. Naslednikom trona. (Smeje se) Nije bila tatina ideja da po svaku cenu moram i da se udam za njega. Mislim, ja nisam bila albatros... nisi morao da me uzmeš da bi osvojio nagradu ili bilo šta slično. To je bilo nešto što sam ja držala u podsvesti. A mnoštvo novih muškaraca bilo je oženjeno... razumljivo. (…) (ironično) Ali Onda se pojavio Džordž, koji je bio mlad... inteligentan... kosniat i... nekako privlačan... Da li možete da ga zamislite takvog? (…). A znate šta sam ja uradila, ovako luda kakvu me je bog stvorio? Zacopala sam se u njega. (…)(smeje se, očigledno vesela) Stvarno sam tada bila zacopana. A pored toga, on je odgovarao kao kandidat. Već sam vam rekla da je tata hteo nekoga da ga... zameni jednog dana kada bude... hteo da se povuče. Dakle, na kraju sam se udala za ovoga ovde. Sve je bilo isplanirano. On je trebalo da bude naslednik. Jednog dana da preuzme... najpre katedru za istoriju, a onda, kad se tata povuče, i celokupnu upravu. Već znate kako to ide... Tako je bar trebalo da bude. (DŽORDŽU, koji stoji pored bara, okrenutih leđa) Šta je mali, ti počinješ da se ljutiš? (Ponovo) Tako je bar trebalo da bude. Veoma jednostavno. I tata je smatrao da je ideja dobra. Bar u početku. Onda ga je posmatrao godinu-dve. (DŽORDŽU) Ovo te sve više ljuti. (Ostalima) Dakle, posmatrao ga je godinu-dve i... došao do zaključka da uopšte ne dolazi u obzir... da Džordž nema tog “Štofa” u sebi, da nije stvoren za to. Znate, Džordžu je nedostajala pokretačka snaga... Nije bio, kako bi se reklo, prodoran. On vam je pravo (vikne DŽORDŽU u leđa) ništavilo... oličenje životnog promašaja. Čuje se tresak razbijene boce. Odmah posle reči “neuspeh”, DŽORDŽ razbija bocu o bar i, još okrenutih leđa, drži u ruci grlić. Nastaje tišina. Svi su sleđeni. Zatim... (razmišlja kojim tonom da nastavi) Nadam se da je boca bila prazna, Džordž. Ne bi trebalo da bacaš dobro piće... s obzirom na tvoju platu. (DŽORDŽ baca slomljenu bocu na pod i ne pomera se) Mislim na tvoju platu vanrednog profesora. (NIKU i HANI) Htela sam da kažem da ne bi ostavljao nikakav utisak na one koji finansiraju ovaj koledž, ne bi uspeo da dobije sredstva. On nije snažna ličnost, razumete šta hoću da kažem? Možete zamisliti koliko je tata bio razočaran. A ja, eto, vezana za ovo ništavilo... Ovo ništavilo na katedri za istoriju... (…) (glas joj je u početku jači) ... koje se oženilo dekanovom kćerkom, i od koga se očekivalo da postane neko, a ne da ostane niko i ništa, običan moljac koji samo razmišlja i nije sposoban da stvori bilo šta, neko ko nema vrednosti, neko na koga čovek ne može da bude ponosan... |
Tko se boji Virginije Woolf? (engl. Who's Afraid of Virginia Woolf?) je Oskarom nagrađeni film iz 1966., adaptacija istoimenog kazališnog djela kojeg je napisao Edward Albee. Radnja filma se odvija jedne subotnje večeri na sveučilištu New England a glavni protagonisti su bračni par: povjesničar George koji je u braku postao cinik i njegova supruga alkoholičarka Marta, koja se ne može pronaći u procesu starenja i koja je kćerka predsjednika sveučilišta. |
